Eskurzija

Dok mi se misli sapliću

pijane od ružičastih snova

Davnih

Nikada neusanjanih

A sada

Žele preskočiti sudbinu

Negdje zaleđenu u ovoj sobi

I večeras

Sa samoćom tako hladnu ja je nađoh

Okliznu se

Padoh.

Omamljen u sobi ledene čežnje

Bez svijesti ja ne znadoh

Za sve riječi bezvrijedno izrečene

I nadam se ne uzaludno potrošene.

Jer kao što rekoh

Okliznu se

Padoh.

Al da te sretnem u ovo gluho doba

Bacio bih ti pod noge

Snove

Što ti želim reći

Ja

Soba.

Pito bih te

Tisućudvjestočetrdesetdrugi puta

Sjećaš li se eskurzije

Sarajeva

Negdje u jesen

I kako sam te tada dugo čeko

Da stavim glavu u tvoje krilo meko.

Mislili smo da smo u «nautilusu»

Dvadeset tisuća metara pod morem

Sami

I tvoje usne

Tvoje grudi

I autobus se njihao u ritmu muzike za ples I njihao, i njihao ...

I do sudnjeg dana ja bih te čeko

Da stavim glavu u tvoje krilo meko

Mislili smo da sve znamo

Da smo nedokučivi

Nevidljivi

Namazani onako prvim ljubavnim nektrom

Opijeni

Nečim?

I tako pričali smo o Andriću

o Meši (Selimoviću)

O početku

Kojeg više nema

Početku kojeg smo trebali izmisliti

Uživali u sadašnjosti

Smijali se

Zaklinjali se.

Da do groba ja bih na tebe čeko

Da stavim glavu u tvoje krilo meko

A sutra

To prokleto sutra.

Valjda uplašeni sopstvene sreće

Kao da ništa nije bilo

Ko da sam sanjo

A nisam.

Nisam lud.

Tebe ne pitah a ja ne znadoh

I na tebe hladnu

Oskliznu se

Padoh.

I da te vidim

Sretnem

U prolazu

Onako

Šta bih ti reko

Šta bih te pito

Da do groba ja tebe bih čeko

Da stavim glavu u krilo ti meko.

 

Ilija Ico Blažević