Bani bosanski

Pečat bana Tvrtka
Pečat bana Tvrtka

Kako se god nemože vrieme naznačiti istinito, kad su se Besi u ovu zemlju iz Tracie doselili, tako isto niti se imena vodjah mogu znati. Ništa ne manje imali su berzo podloženi biti poglavarima prevalitanskim1) i to jošstolietja VII.2). Stolietja pako IX. (g. 874.) Budimir, kralj prevalilanski sazove sabor u rav­nini duvanjskoj uredi svoje kraljestvo, i razdieli ga na županie, pravie, na banovine. Dandulus dužd i pisaoc mletački pod godinom 874. u svojim ljetopisima sliedeća piše: „Jest pako Dalmacia perva od deržavah gerčkih, koja od iztoka ima Macedoniu, od zapada Histriu, od poldneva more jadarsko i otoke liburničke; a od sievera jedan dio Misie: Od ravnine dakle Duvna — a plano Dalmae — do Histrie, nazvo je Hervatska biela; a od rečene ravnine do Drača, Hervatska cervena; a prama berdima, od rieke Drine do Macedonie, Rascia; a od rečene rieke s ovu stranu Bosna naimenovao je, i župane u svakoj postavio je3). Bosna dakle imala je svoje bane, koji su bili podložni kraljem više rečenim, al ovo podložtvo slabo je bilo dok najposlie sasvim, neodbace ga, i bani nezavisno stanu upravljati,

 

1) Kraljestvo, nieki  imenuju   ovako,  nieki dalmatinskim, nieki slovinskim, a nieki serbskim; kraljestvo ovo iz početka mahišno i tiesno bilo je od prilike pašaluk skadarski, al kasnie kad se razširi, berzo propade.

2) Pejačević  Coiloquio 18. pag. 373.

3)Ovo  D a n d u l u s   piše kod  L u c i a  L.   2,   Cap. 3. i to po popu Dukijanskom kano i Orbini pag. 21 J.

I. ŽELIMIR (Selimirus). 

Oko godine 940. štije se, da je pervi bio od banah bo­sanskih, koi nehtiede biti podložan svom gospodaru Tiešimiru, zato bi sbačen s dostojanstva.

II. KREŠIMIR  (Kresimirus).

 

Kralja spomenutog sin, a brat Prelimirov, ovi od otca svoga bi poslan protiva neposlušnog bana Želimira s vojskom; uzmnožavši vojsku svoju s vojskom čedomira bana od biele Hervatske, svog po materi dieda, pobi se sa Želimirom niže Jajca, nadbi ga i u Ugarsku protiera. Za nadarenje otac mu predade pod vlast bosansku banovinu. Po smerti svog dieda Čedomira oko godine 970. nasliedi i bielu Hervatsku, Po Dukljaninu: Orbini, Du Cange, Pejadević, Farlati itd. pišu.

III. STIEPAN I. 

Sin Kreširnirov, po smerti svog otca stupi na dostojanstvo bana bosanskoga. Bio je veliki priatelj Dubrovčanah; oko godine 1080. dodje u Dubrovnik sa ženom svojom, i od Dubrovčanah liepo primljen i dočekan bude; u znak ovog priateljstva, darovao im je tverdjavu Župu (Breno) sa spadajućim na nju zemljištem Gruž (Gravosa), Rieku (Ombla), Zatonj (Malfium4). Po smrti ovog bana, porodi se u Bosni boj unutarnji, radi šta žena njegova Margarita otidje u Dubrovnik ponesavši sobom i blagajnicu; sv. križa, i više drugih svetacah moći, koja darova cerkvi sv. Stiepana. Baveći se ona u Dubrovniku, sagradi cerkvu na poštenje svoje zaštitnice sv. Margarite5) u kojoj i pokopana biaše. — Du Cange §. 4. Pejačević Coll, 12. pag. 374. Po Dukljaninu. Uzrok ovih smutnjah biaše:


IV. LEGET

Stjepana bana sin naravni — kopilan — koi zlo gledan u dvoru otca svoga, pobieže u Trebinje, gdie odhranjen biaše s Boleslavom rodjakom svojim, koi biaše sin kralja Prelimira. Oženi se s Lavicom , s kojom porodi 7 sinovah. Ovi Leget po nagovoru svojih Boljarah, pobi sve sinove, (osim Silivestra), kralja Prelimira, Bosnu sa svojim sinovima preote, i banom se na silu učini, al dugo u njoj nebanova : kuga bo njega i si­nove pomori. Orbini pag. 219. Du Cange §. 5.

V. VUKMIR.

Poslie smerti bana Legeta na banstvo stupi, Vukmir, sin Stiepana I. od druge žene, a ne od Margarite. Piše Lukari: da Boleslav Prelimira kralja sin a Vukmirov rodjak, bivši od njega uvriedjen, sa 10,000 vojnikah u Bosnu unidje, nju po­robi, pak zatim Dubrovnik obsede, ištući Margaritu banicu bo­sansku popalivši žita i livade, i uzmavši ucienu od Dubrovčanah, vojsku natrag krenu. Du Cange §. 6.

4) lukari   Lib.  i, pag. 5. i 9.

5) Cerkva ova bila je izan grada, u vrieme rata ciparskog prenesena

je rad pogibieli, u   grad,   kako se iz nadpisa vidi, obširnie vidi kod

Ferlatia Illy. sac. t. VI. pag.41.


VI.  KREŠIMIR II.

Brat Vukmirov, koga mletački pisaoci Murcimirom nazivlju. Ovi oko godine 994. imadiaše i hervatske zemlje pod sobom, koje biaše preoteo svome bratu Vukmiru. — Mletčanim Suringa. —Nevjerojatno je, što Orbini pag. 347. i 394. piše, da ovi ban, neimadući sina već kćer, koja biaše udana za kralja ugarskoga, nekaže kog, zato da su se po smerti bana ovog ugarski kralji činili gospodarima od Bosne i od Hervatske, al Bošnjaci i Hervati za takve ili nepriznavši da su samo naslov zaderžali. Vidit ćemo , da kasnie ugarski kralji uzeše naslov od Rame. Poslie smerti ovog bana, tko je Bosnom upravljao, pisaoci nespominju! Du Cange Cap. 9. §. 7.

VII.  STIEPAN II.

Bodin kralj pokorivši odmetnika bana raškog, dodje s voj­skom u Bosnu, da podloži i ovog bana, koga protjeravši, namiesti za bana od Bosne svog priatelja kneza Stiepana oko godine 10706). Ovi ban bio je veliki nepriatelj Dubrovčanah, koje za lašnje u podlogu imati sagradi nad njihovim gradom tverdjavu, i zapovjednikom postavi Vuka Gradiknu, koju poslie Dubrovčani, podmitivši Vuka a vojnike poopiavši licem na uskers godine 1116. uzmu i razvale. Vuka učine svojim vla­stelinom, od koje obitelji izadju Gradići7).

6) Lnkari Libro 2. pag. 10.

7) Miletius — Milelić -- dubrovački  najstarii pisaoc, i Serafin Razzi

VIII. TVERTKO I.

Od ovoga pisaoci ništa nespominju, izvan, da je bio pod­ložan kralju prevalitanskom, ol dalmatinskom.

IX. BORIĆ (Boritzes, Boritius).

Od godine  1141—1168-27.

Ban ovi sasvim odciepi se od kraljah dalmatinskih, on je nezavisno Bosnom počeo upravljati godine 1141. Ivan Cinam, gerčki pisaoc piše u knjizi 3., da je bio podložam Grizi II. kra­lju ugarskomu, i da mu je danak platjao8). Geiza ovi imajući boj s Emanuelom carom gerčkim zovnu u pomoć i bana Bo­rića, koi se je junački vladao i gerčku navalu snažno uzbio godine iste koje je banom postao, što je Gerke dotle ustrašilo, da poslie 13 godinah kad je Emanuel opet boj zametnuo sa ugarskim kraljem, nije prepustio svojim dalje od Drine ro­biti; al se bojna sreća promieni; godine 1154. udari s voj­skom na Dešu velikog župana raškog i otme od njega Hum­sku. Milovan, biskup bosanski odprie spadao je pod vlast arcibiskupa splietskoga, na molbe dubrovačkoga mitropolite, podloži ga papa sad dubrovačkomu, s kojom promienom nebivši zadovoljan ni biskup ni ban, na liepo nemogavši se stvar dokončati, Borić uzmavši pomoć od ugarskoga kralja, digne vojsku te popali Župu, i dojduće godine obsede Dubrovnik. Dubrovčani zovnući pomoć od Kotoranah i Peraštanah, a ima­jući dobrog vodju Mihu Bobalića Bošnjake i Ugre protieraju od svog grada9). Po nastojanju biskupa trebinjskoga Borić mir sklopi s Dubrovčanima pod ugovorom: da Milovan biskup bosanski bude podložan dubrovačkom arcibiskupu, Borić pako da izplati štetu učinjenu, bojni trošak, i dar pristojan da im dade. Sramotni ovi ugovor, da učini i izpuni Borić, prisili ga

u lietopisim   dubrovačkima   Libro 1.   Cap.   13. Opisuju obširno  ovi đogadjaj.

8) Rieči su njegove: Cum auteni ad Savum pervenfsset — Emnnuel — ad illud inde flumen deflexit, Drunam nomine, quod e superiori loco fractis ostiis Bosthnam a reliqua Serblia dividit; coeteruin Bosthna non subest imperio archizupani Serbliae. Sed gens tune lemporis moribus suis. suo(|ue magistratu agebat. . . . Hi s conitis rebus simulque iritellecto Boritzen Bostbnae, regionis Dalmaliiie, Exarchum, qui socius in bello erat Peonarchae (id esl regi Paun-niorum cui erat vectigalis) in siiam redigere ditionem cupiens, i'ortis-shbos milites, ad conserandas cum Boritze manus, diniisit. Libro ?. kod Lucia Libro 5. Cap. 3.

9) Orbini pag. 347. — Farlati tomo 4. pag. 44,


Emanuel gerčki car, Borić bo biaše njegov grad Biograd obsednuo u isto vrieme kad i Dubrovnik; Gerci bo ga od Bio­grada protjeraše, i na Bosnu navališe, ban nemogući dvostru­koj vatri odolieti, pomiri se s Dubrovčanima, a malo kasnie i s Gercima, pod tim ugovorom, da razkine priateljstvo s ugar­skim kraljem10). — Godine 1155. kad je mir s Dubrovčani učinio, dao je povelju Benediktincima, otoka lakromskog, potverdivši im cerkvu sv. Pankracia u otoku Mlietu, u miestu Babino-polje zvanom, sa svim posiedovanjim, koja na rečenu cerkvu spadaju11). U ovoj povelji napominje, svoje rodjake, sinove i ženu. Obrana Milovana biskupa, i ova povelja dana samostajnicima katoličkim, svjedoče, da je ovi ban bio obreda rimskog. Imao je za ženu Lavicu kćer Tomaša Vukmirovića tog vremena velikog vojvode; od ove imao je više sinovah, al samog Kulina, pisaoci nam ime spomiaju. Poslie 27 godinah svog vladanja umre godine 1168.

Buduć, da će više putah biti spomenuto, uticanje kraljah ugarskih, u stvari bosanske, to najprie vidimo, kad su i kako su oni Bosnu, svojoj kruni pridružili, ol pravie pridružiti htieli. — O ovome različita su mnienja i mudrovanja ugar­skih pisaocah, vidi Pejačevića Coll. 12. pag. 374. Sva ta umstvovanja s ovim izjasnjenjem nastojim popraviti. Iz prie re­čenih, vidieli smo, da su bani nieki hervatski bili zajedno i gospodarima od Bosne. Hervatsku sv. Ladisiav kralj ugarski skočivši pod svoju oblast, njegovi nasliednici deržali su da i ciela Dalmacia i Bosna ima spadati na Ugarsku, što je Koloman i učinio krunivši se u Biogradu primorskom za kralja hervalskog i dalmatinskog. Suviše: Bela II. sliepi, imao je za ženu Elizabetu kćer Uroša velikog župana raškog; koja svomu čovieku donese perćiu — dotem — zemlje humske dio jedan, koga natapa rieka Rama. Pervi, dakle od kraljah ugarskih Biela II. sliepi u jednoj povelji od godine 1138. na­zivlje sebe kraljem od Rame12). Vidi; Tractatio post Illvrici novi p. 153. Kasnie pako "kad se Patareni u Bosni pojave, onda na molbu i poticanje rimskih papah, ugarski kralji pro­goneći Patarene, povriede bosanskih banah nezavisnost, kako ćemo svojim redom vidieti.

10) Kod   Raića:   sir.   165.     Gutri   i   Grai.   Suprotivno pako piše Du

Cange §. 10. da je Borić Biograd posvojio od cara Emanueia.

11) Vidi pomenulu   povelju   latinski   pisanu, kod Farlatia t. 6. pag.  79.

12) Ugarski kralji naslov: Rame i Bosne za isto značeće, deržali su, što se doznaje iz povelje kralja Ladislava IV. godine 1274. Kumanima dane, koje početak medju ostalim!: „Rhame seu Bosniae" stoji. Peter de Reva, Corona Hungariae Centuria 7. kod Schwandtnera tomo 2. dokazuje, da je Andria II. naslov ovi donio iz Pale­stine , i neznadući za ovu Ramu u Bosni, misli, da je ovo ona Rama, od koje se spominje u sv. pismu III. kraljah 15. 17. Jozue 10. 28. Sudacah : 19. 11—15. Malo manja pogrieška jest i na­šeg Raića, koi piše na str. 162. „Rama ishodit' v' Hercegovine i pri Narone vpađaet vo adriatičeskoe more."


X.   KULIN. 

Godin.  1168—1204—36.

Sin Borića, rodjen godine 1145. po smerti otca svog stupi na njegovo dostojanstvo godine 1168. Sliedeće godine sjedinivši se sa svojim svojacim sinovima Dešinim: Mirosla­vom, Konstantinom i Stiepanom Nemanjom, ustane protiva Radoslavu posliednjem kralju dalmatinskom, sinu kralja Draginje, i ovoga iz Zete protiera. Radoslav i brat mu Ivaniš prebiegnu u Dubrovnik; i budući da ih Dubrovčani na zahtievanje Kulinovo i Dešino, nehtredoše predati, to ovi vojsku dignu na Du­brovčane, al biahu od ovih pobiedjeni13). Ovi ban iz početka svog vladanja bio je pravi katolik, kako se vidi iz poslanice papina Legata Teobalda14) na njega pisane godine 1180. A poslie  nek  se oženi  sa sestrom Stiepana Nemanje, koja biaše bogomilka, i on postade sljedbenik iste viere.

 

13) Orbini, Pejačević itd.

14) Kod Farlatia t. 4. pag. 44.. s nadpisom: „Culin Magno Bano Bosnae".


Još godine 1174. bio je otajni njihov   sliedbenik i u isto  sliedbeničlvo privukao je svoju sestru Anu, njezina čovieka Miroslava, brata mu Konstantina i svog šuru Stiepana Nemanju raškog župana; dapače protierane iz Splita   i  Trogira   bogomile   u  svoju  ih   deržavu primi.   Razumivši  ova  Emerik  kralj   ugarski  prisili  ga ići u Rim  k papi,   da ondie obeća ostaviti  bogomilstvo;  on istina, ode u Rim i pod   zakletvu   obeća,   da   unapriedak nit   će on sliediti   nauk bogomilah,   niti   iste  terpiti   u  svojoj   zemlji; al kako  vidimo iz poslanice  Vulkana kralja serbskog na papu Inocecia III. godine 1199. pisane, Kulin opet se je povratio na krivovierstvo15).   — Godine 1197. Andria Emerika kralja brat otme mu zemlju Humsku,  al po svoj prilici on je ovu zemlju natrag oduzeo, i banovinu svoju tako razširio, da je u duljinu 10 danah hoda imala. Ban ovi bio je pervi, koi je počeo der­žavu svoju uredjivati: mnoge inostrane  zovnu u svoju zemlju, koji iz   praznih   miestah,   sela i gradove   zavedu,   gvozdene majdane otvori; dvojici Dubrovčanah ustupi u gori Jagodini — miesto medju   Sarajevom i Varešom,   danas   Našići   zvano — gdie oni otvore   rudokopnje gvoždja  i srebra, jednu tverdjavu sagrade, koja   za dugo vremena mali Dubrovnik zvala se je; iz ovih majdanah Dubrovčani su duže vremena znatne dohodke primali. Godine 1189. s dubrovačkim knezom Gervaziom i vla­stelom učini ugovor  tergovački, davši im pismo, da po njego­voj zemlji mogu slobodno  tergovatil6).    Razpre vierozakonške mnogo su ga  smetale.   Inocencio  papa razumivši ne samo od Vulkana,   već i  od splietskog   arcibiskupa,   da je Kulin a i š njim bosanski biskup Daniel pravi patarenski nasliednik, Daniela prokune,   a i š njim   sve sleldbenike,   koji   ako  se nepokore, da im se sva   dobra oduzmu; piše   na   Emerika  kralja godine

15) Vidi Vnlkauovu poslanicu, kod Pejačevića, i Fari. t. 4. pag. 45. l6) Vidi „sčrbski   spomenici"    str. 2. pod brojem t. latinski i bosan»ki pisanu.


1200., da usiluje Kulina sve krivoviernike protierati iz Bosne, a Bernardu arcibiskupu splielskom, daje oblast, lišiti Daniela biskupske oblasti, ako se ne pokori. Videći se Kulin stišnjena sa svih stranah, ostavi bogomilslvo posve, i buduć, da je bi­skup Daniel bio umro; to on postavi biskupom Radogosta, kog čini posvetit , po Bernardu arcibiskupu dubrovačkom, sagradi svojim troškom dvie cerkve, koje isti Bernardo posveti, ban ga liepo nadarivši vrati u Dubrovnik17); godine pako 1202. Bernarda spomenutog- i archidiakona dubrovačkoga sa još niekoliko svojih Bošnjakah, kao poslanike papi Inocenciu III. poslao je s darovima, da izjave njegovu poslušnost i podložnost prama rimskoj stolici, moleći da mu papa svog poslanika pošalje, koi će mu biti od velike pomoći u obratjenju krivoviernikah. Papa ovo poslaničtvo dragovoljno primi, i pošalje mu svog po­slanika Ivana Casaemaria, svoje kapele nadstojnika. Ovi po­slanik medju mnogim obrati i niekakve kaludjere sv. Vasilie. Prednjaci, dakle od Pateranah i ovi samostajnici svoje obraće­nje pismeno dadu poslaniku papinu18). Poslanik zatim ode u Ugarsku k Emeriku, povedši sa sobom rečene prednjake — njih dvojicu — kod kralja bio je tada i sin Kulinov, koi pred poslanikom , kraljem i arcibiskupom Koločkim, obeća na ime svoje i otčevo , da više niti će oni sliediti nauk patarenski, niti će u svojoj zemlji dopustiti, da drugi sliedi, i ako bi ovo obećanje prestupio, da plati 1,000 markah srebra. Dva pako ona prednjaka, na ime svoje bratje obećaše sva ona obslužit, koja im od papina poslanika budu naložena, obećanje ovo zakletvom potverdiše. Sva ova vidi iz knjige kralja Emerika na papu Inocencia III. pisane godine 1204. Kod Farlatia pag. 46. t. IV.

Vrativši mu se sin s ovakim ugovorom iz Ugarske, Kulin do malo vremena preminu godine 1204. On je imao za ženu sestru Stiepana Nemarije, koja udovicom za njega je pošla,

17) M. Orbini pag. 350.

18) Čitaj kod Farlalia t. 4.  pag.  46.


kako joj je ime bilo , dogodopisci nespominju, tako isto ni dieci, koju je s njom izrodio imenah neznamo. Za 36 godinah njegovog upravljanja, tako je bila plodnost i obilnost u žitu i u svačemu, da poslie mnogo godinah, kad bi koja go­dina plodna bila, običavali su Bošnjaci reći: „Vratjamo se na vremena Kulinova"19). Ovog bana potomci i sad se u velikom broju i bogatstvu nahode, u Bosni pod imenom: Bezi Kulenovići, a ima i grad na desnoj obali Une Kulen-vakuf.

Da u kratko štogod vidimo i od sliedbe Patarenah, koji se često u ovom dogodopisu spominju. Početnik ovih krivoviernikah, bio je nieki Vasilia Armenin, liečnik u gradu Tebrici, u Armenskoj. Osvadjen radi svojeg zlog i vieri Isu­sovoj protivnog nauka, po zapoviedi cara Aleksia Komnena s dvanaest svojih drugovah bude sažgan. Njegovi nasljednici, da se lašnje obrate, po savietu biskupa antiokenskog Todora, budu premiesljeni iz Armenie u Tračku oko Filibe godine 969, al se s njima protivno dogodi: miesto što bi od drugih bili izgledom i trudom obratjeni, oni druge k sebi privukoše i berzo se u Bugarsku uvukoše, gdie novo ime stekuše: Bogomilah i Pavlićanah. Sliedba ova iz Bugarske u Francezku predje, donesena po kerstonoscima, koji su se iz iztoka vratjali preko Bugarske. Peter Bruysius pervi je počeo učiti, poslie njega Henrik, a najviše Peter Valdus, od kog Valdenjani — Valdenses — budu prozvani, kasnio pako Albigenses, od grada u Francezkoj tog imena, gdie ih je najviše bilo. Iz Francezke predju u Italiu, gdie Patareni budu prozvani, od latinske rieči patior, a naški terpiti, patiti, buduć da su bili pripravni svaku nezgodu prie preterpiti, nego se svog nauka odreći. Drugi pako dovode od milanskog predgradja tog ime­na, gdie su se sastajali. Iz Italie dodju u Dalmaciu, a iz ove u Bosnu, gdie pod obranom bana Kulina mnogo se razšire i u druge zemlje ilirske predju. Pod Kulinovim nadslupnicima još većma se razprostrane i sebi papu izaberu, koi je u Francezkoj svog namiestuika imao.   

19)M. Orbini pag. 350.


Tomaš kralj iz Bosne ih protiera, nastane  se u   Hercegovini,   a kad Turci dodju svi se izturče, kako   ćemo   u   svom  redu   vidieti.    Nauk  njihov u sliedećim člancima zaderžavao  se je:    1) Vierovaše dva početka, jedan od koga svako   dobro,   a drugi  od koga svako zlo izhodiaše. 2)  Svetog   pisma   knjige   starog   zavieta   odbacivahu,   izvan piesnih i prorokah, uzrok taj donoseći, da je od zlog početka — vraga    sastavljeno.    3)   Sin i duh sveti   da   nisu prie godine 5,500. po stvorenju svieta bili rodjeni.    Od sina da su Juda  i ostali apostoli bili rodjeni.   4) Boga  otca   vierovahu tielesna,  njegov   pervorodjeni  sin   zove se Sathaniel,   ovi  ustavši  protiva otcu s nebesah bude sbačen, koi stvori zemlju, živine,   i istoga  čovieka.    5) Drugo   rodjeni   sin   bio je Rieč nerazličit od Mihovila Arkangela, koi je s neba sišao i utvorno uzmavši  na se put čoviečansku, utvorno terpio,  umro, i uzkersersnuo. 6) Malu  diecu  nisu  kerstili. Zatim odbacivahu nieka svetotajstva — sakramente — vlast cerkovnu, i pravo tielo Isusovo u presvetoj ostii zanikivahu;   posvetilište mise, i ženitbu izsmieavahu;   štovanje    prilikah   za   idolopoklonstvo   deržaše; učahu:  da se viera  utvoriti  može,   kad se u pogibieli nalazi koi ju izpovieda;   štovaše   vragove,  da im  nenahude.    Za ni­kakve   molitve   nisu  htieli znati   osim   olčenaša,  koga obdan pet a ob noć sedam  putah prigovarahu.   Katolikah, kerštjenje, govorahu, da je   Ivanovo, ,a njihovo, da je Isukerstovo, a ovo je po duhu svetom.   One,   koji su na njihovu sliedbu pre­lazili, ovako bi kerstili: glavi  ovoga   prinosili bi evangjelje sv. Ivana, zazovnuvši duha. sv. s pievanjem otčenaša sveršivali bi obred od svog   kerštjenja.    Vidi kod Pejačevića Colloquium 5. pag.   160.  Farlati  t. 4.  pag.   45.    Protestantski   dogodopisci, opisuju ih kao ljude  dobre, učene i pravdu ljubeće, kao gradjane   kriepostne,   a najviše iz tog uzroka hvale ih, što ,su se cerkvenoj vlasti protivili; al protestantima nečudimo se; „Svaki pačak za svoj svraćak", veli poslovica. Kad su oni takvi bili, domorodci te su se   opirali papinskomu  uticaju, braneći narodnu nezavisnost, jer su se svi uticali k Turcima, Turke pro-tiva bratji svojoj zvali, i kad su imali pomoći bratju svoju protiva Turcima, to neučiniše: Herceg Stiepan, njihov odvietnik, nehtiede pomoći svog kralja! Radak pako predade na izdaji Bobovac Turcima , na posliedku pako svi se izturčiše, da dobrih mi i kriepostnih gradjanah.

XI. KULINOVIĆ  (Culini filius).

Po smerti otca svog Kulina nastupi na banstvo, kako se vidi iz poslanice Emerika kralja ugarskog na papu. Kako mu je ime bilo, dogodopisci nespominju, nit se znade, do koje je godine vladao. Promislivši ona, koja su prie učinjena za ži­vota olca njegova i one pogodbe s globom sjedinjene, ne možemo sumnjiti da nije pravi katolik bioao). Ništa ne manje Patareni, još većma uzbune se i osile, na Kreševo, biskupski grad našemu, dom obore i kanonike raztieraju, koji prebiegnu u grad Verhbosnu, a biskupa za 35 godinah nebude u Bosni. Andria kralj ugarski preporuci ih kraljevskom zapoviedju split­skomu mitropolitu godine 1207. Honorio III. papa god. 1219. pošalje svog poslanika Akoncia u Bosnu, koi ovdie god. 1222. umre. Dok je ovdie još Akoncio živio Patareni, učine sebi papu, koi u Francezkoj imadiaše svog namiestnika; kako sviedoči Konrad portuenski biskup i papinski poslanik u Francez­koj, u poslanici na arcibiskupa rotomagskog91).

20) Pejačević Coll. 11. pag. 381.

21) Kod Matea Parižanina, u englezkom dogodopisu na god. 1223.

XII. NIKOLA (Nicolaus).

 

Jeli ovi sin Kulinov ol unuk, dogodopisci šute.  Du Cange i Farlati, poslie Kulina metju u redu pervog Sebeslava, al po-griešno. Uspomenu Nikole, nalazimo kod cerkvenog dogodopisa Abrahama Bzovia, koi i u godini 1233. piše: da je Ni­kola odrekao se bogomilstva, i da je od dominikanah na ka­toličku vieru obratjen, obećavši da će ostati u vieri istoj, i davši im u zalog sina svog, bojeći se od kralja ugarskog, da mu gospodstvo neoduzme. Buduć Nikola, mnogim dokazima osviedočio svoje pravovierstvo, pisao je papa Gergur IX. kra­lju ugarskomu, da njemu i sinu mu dade Bosnu u posiedovanje. Dominikancima pako, da sina Nikolu otcu povrate, buduć da o njegovom pravovjerju nikakve sumnje neima22). —* Farlati t. 4. pag. 48. ovog bana, samo za zemaljskog gospo­dara: Dynastu oliti spahiu derži, al se vidi suprotivno iz riečih Bzovia.

22) Vidi kod P.-jačevića Coll   12. pag. 381.

 

 

XIII. SEBISLAV (Zibisclaus)

 

Sin Nikolin stupi po srmerti otca svog na banstvo od Bosne. Papa Gergur IX. godine 1236. vladanja svog godine 10. piše ovomu banu i hvali ga, da je medju nebrojenim bogomilcima uzdžržao se u pravoj vieri, kano ljiljan medju ternjem, zato ga gerli i njega sa zemljom Bosnom uzimlje pod obranu sv. Petra23). Medju perve zasluge ovog bana, te se broje, što je, kao pravi katolik godine 1238. biskupsku stolicu podignuo u gradu Verhbosni, koju su Patareni prie 35 godinah u Kreševu bili oborili, i katolici do tog vremena biahu bez biskupa24). Premda Sebislav biaše svu pomnju uložio, da iztrebi bogomilstvo, ništa ne manje sam nije mogao napriedovati, zato papa Gergur IX. zapoviedi kralju ugarskomu, Beli IV. da banu pomogne iztierati Patarene. Bela s vojskom po­šalje svog brata Kolomana, bivšeg kralja od Lodomerie — Galicie — a sad bana slavonskog, koi u Bosnu s vojskom nadošavši Patarene pokori, i silu njihovu slomi. Pod ovim banom Tatari prešavši iz Hervatske udare na Bosnu, nju oplienivši vrate se kao razbijeni na grobničkom polju — preko Serbie"5). Godine 1242. umre Sebislav.

 

23) Rieči su papine : „Te qui sicut laetantes accepinms inter Pricipes dioecesis Bosnensis, infectos macula haerelice pravitatis, existis q«asi liliura inier spinas prosequendo solicite bene coepta, per quem valeat augmentum Christiani nominis authore Domino pro-venire, sincerae charitatis brachiis amplexantes. personam tuam, et lerram tuam cum bonis omnibus, quae in praesentia rationabiliter possides, sub Beati Pelri protectionem recepimus elc. etc. 1236. sexlo idus aug."

»*) Farlati t. 4. j) g. 49.


XIV. NINOSLAV. 

Sebislava bana sin, mnervši inu otac zauzme njegovu vlast. Ovoga Ninoslava nahode se dvie povelje, perva od god. 1236. darovana Žan Dandulu i svoj obćini dubrovačkoj potverdjuje tergovački ugovor od Kulina učinjeni. Sebe imenuje: „Matej, a odmielom Ninoslav ban bosanski veliki"; druga je pako od godine 1239. darovana Jakovu Delfinu dubrovačkom knezu i svoj vlasteli dubrovačkoj, vidi serbske spomenike str. 7. str. 14. Imajući Splietjani rat s Trogiranima, ban se sdruži sa Splietjanima, i ove pomogne; za to se na njega razserdi Bela kralj, i kad se je godine 1244. mir ugovarao medju Splietjanim i Trogiranima posriedovanjem kralja, poimenice bude ban Ninoslav izvadjen26). I pod ovim banom Patareni se na novo oporave i posile, zato papa Inocencio IV. zapeviedi Benediktu katoičkomu arcibiskupu, da digne na njih kerstonosnu voj­sku, što on i učini godine 1246. dodje s vojskom, na njih udari i razbije ih: mnogi poginu, više ih se obrati, a neki razbiegnu se27). Pišu dogodopisci28), da Bela kralj, htiući se osvietit Ninoslavu, šio je Šplietjane pomogo protiva njegovim podložnicima Trogiranin!, poslao na njega niekakvog barona momačkog Ivana Kotromana s vojskom.

25) Toma archidiakon a historii salon. C. 40.

26) Toma archidiakon u historii šal. Cap. 47. koci Lucia. 27) Farlati t, 4. pag. 53—54.

28) Farlati   tom.   4.   pag.   54.  Pejačević   Coll.   12.   pag.   350. i mnogi drugi,   al s  čira bi ovo posviedočili drugog neimadu slarieg dogodopisca od M. Orbinia, evo sto on piše : „Colromano Tedesco uomo fanioso nel anni. 11 i[»ale veneudo in Bosna e irovatola s e u i • s i g n o r e , lo occnpo faeilmente" al odklen je Orbini ovo cerpio? i budući, da nigdie ovog barona Ivana Kotromana, i njegovog Bosnom zavojevanja, uspomene, niti kod ugarskih,' niti kod dalma­tinskih pisacah iinade, dakle zajedno s Du Caiigeom Cap. 9. §. 13—14. suninjim o poviesti ovoj Orbinia, scieneći, da su Orbinia ol onog iz kog je on cerpio imena: Colomanus, Cal inanns pomela, s Cotroinanus. — Isliua, da Don Lorenzo Miniati, u knjigama Le (ilorie cadnle etc. etc. Venczia 1663. navodi jednu povelju od go­dine 1268. (1278.) Stiepana Kolromanovića, darovanu županu Ra­di vo ju Ohmučevićii ; al se ja pribojavam, da ova uuvo.lja nije slična onoj, koja se uahodi u knjižicama: De reguo Bosniae ejnsque in-teritu clc. eto. Vonetiis 1781. auclore Prudenlio Narcntino. I koja je ilarovana Vukosavu Vladimiroviću od Ivana Kolromana, pod koim se čila : Dati ni Oviac iu Bosniu in consilio generali die 1. Aprilis 1010. t. j. pisano u Jajcu godine: hiljadu i desete. Sličnim dakle poveljam, malo čo.iek pametan može vierovati. Spomenuli l'riidentins, mnogo u rečenom dielu mudruje: tako pag. 4. piše: da je llenrik II. zapada car poslao Ivana Kotromana godine 1010. da Bosnu odciepi od iztočnog carstva, i pridruži je k zapadnom; al s ovakim mudrovanjem, nije vriedno vrieme gubiti.


Ovi, da je Bosnu osvojio, i da je od kralja banom postavljen, od koje porodice da su izašli ostali bani bosanski. A dogadjaji nam protivno kažu, iz kojih vidimo, da kralji ugarski banovinu bosansku nisu davali ikakvom boljaru, već je sebi i svojoj porodici uzderžali, tako u pomirenju kralja ugarskog s Otokarom kra­ljem češkim godine 1271. imenuje se Bela Stiepana kralja brat ,,Dux Machovdae et Bosnae". Ovi Bela poroda neimajući, dosto­janstvo prodje na brata Stiepana, a po smerti njegovoj na Ladislava. Ladislav kralj predade Bosnu materi svojoj Elizabeti, ova po zapoviedi pape Nikole III. izdade naredbu god. 1280. protiva Patarenim bosanskima, na kojoj naredbi stoji podpisana: „Elisabetha major Regina Hungarie, Ducissa de Machov et de Bosna" — godine 1282. Pavo Šubić Brebirski kupi od Ladislava kralja gospodstvo nad Bosnom29). Dragutin, kralj serbski otme je i, Ladislavu i Pavlu. Dragutin pošalje svog po­slanika papi Marina archidiakona barskog, po komu medju ostalim papu Nikolu IV. moljaše, da bi našao liek protiva krivovierstvu Patarenah bosanskih. Papa odpisao je godine 1291. i dva postavio inquisitora „heretice pravitatis" t. j. iztraživaoca krivovierničke zloće30).

XV. PAVO ŠUBIĆ, 

Od stare obitelji županak brebirskih, Stiepke bana dalmatinsko-hervatskog sin; ovi je još godine 1283. od Ladislava Kuna kralja ugarskog , kako prie spomenuti, kupio bosansko carstvo, al od Dragutina kralja serbskog bude izmetnut. Kasnie pako godine 1302. otme je od njegovog nasliednika kralja Milutina, s krunom je ugarskom sjedini, a od Karla ugarskog kralja gospodstvo nad banom primi. Ovi u povelji Rabnjanim, darovanoj godine 1303. podpistije se: „Banus Croatarum, et Dominus Bosnae." Ostala njegova diela, koja je učinio u Dalmacji čitaj kod Lucia L. 4. Cap. 3. — Umro je godine 1311.

XVI. MLADIN ŠUBIC. 

Sin Pavlov, još za života otca zvao se je: drugim banom bosanskim, tako u povelji Splietjanima darovanoj godine 1302. podpisuje se: „Mladinus Croatorum Banus, Comes Jadrae, princeps Dalmaciae, et secundus Bosnensis Banus." Godine 1319. opomenu ga papa Ivan XXII., da Bogomile iz svoje zemlje protjera. al Mladin biaše gori od ikakvog Bogumila, zloće njegove opisuje Michas Madius pisaoc onog vremena Cap. 18. koje Hervati i Bošnjaci podnositi više nemogavši, dignu oružje protiva njemu, i dignu ga s dostojanstva godine 1322. On pribiegne Karlu II. ugarskomu kralju, od kog bude
priazno dočekan, al kralj razumievši njegovu zloću baci ga u
tamnicu, gdie i ohladi31) a Bošnjaci sebi drugog bana o-
daberu.

29) Vidi Lucia L. 4. Cap. 3.

30) Vadingus t. II. kod Fari. t, 4. pag. 53.


XVII.  STIEPAN III. LINI. 

Ovi biaše izmedju prednjakah bosanskih, koji se odmetnuše od Mladina bana godine 1322. protjeravši Mladina banom postade, od pisacah „Lini" prozvan32). Od Branivojevih sinovah preote Humsku. Ovomu Trogirani godine 1326. knjigu pisavši, ovaki mu naslov dadoše: „Magno et potenti Domino, Domino, libero Principi ct Domino Bosnae, Ussorae, Salae et pluriuin aliorum Locorum, atque Chelmi Comiti33), t. j. velikomu i mo­gućemu gospodinu, gospodinu, slobodnom knezu i gospodaru od Bosne, Usore, Soli i mnogih drugih miestah, i od Humske županu." Medju ostalom diecom imao je: Stiepana, u banstvu nasliednika, Miroslava, prezimenom Konstantina i Vladislava; kćeri: Danicu i Katarinu udanu za Petra župana humskog: za ženu imao je Elizabetu od porodice kraljah poljačkih. U vrieme Pavla i sina mu Mladina, Bogomili t. j. Patareni, koji su prie bili stišnjeni od ugarskih kraljah i koločkih arcibiskupah Ugrina i Benedikta posile se, i iz susiednih deržavah mnogi se ovamo dosele. Zato papa Ivan XXII. piše Stiepanu banu, njegovoj ženi Elizabeti i kralju ugarskom Karlu godine 132534). Bana ponukuje da nastoji oko obratjenja Patarenah, da priazno primi iztraživaoce — inquisitore — osobito franciskana Fabiana. Što je Stiepan učinio primivši godine 1330. uljudno re­čenog Fabiana i pomoć mu svoju pridruživši. Koje je godine umro, nezna se.

 

31) Lucius L 4. Cap. 13. — Du Cange 9. §. l"), piše: iz kojih očito vidi se, da je nevjerojatno što Orbini piše od Stiepana iz plemena Kolromanah, bosanskog bana godine 1310. umerevseg.

32) Du Cange Cap. 9. §. 16. Karlati i mnogi drugi pisaoci ovog Stie­pana Linog miešaju sa ovim sliedećim, sam spomenuti Du Cange i Lucius razstavljaju, al i oni miešaju činjenja jednog s drugima.

33) Lucius L. 5. Cap. 3. u Mouuroen. Trogirskim.

34) Saderžaj knjigah vidi kod Farlalia t. 4. pag. 57. naslov banu:  „Dileceto filio nobili viro“ Principi Bosnensi." Banici: „Dilectae in Christo fliane nobili mulieri. Principisse Bosnensi."


XVIII. STIEPAN IV. STIPIĆ (Stipocius).

Sin najstarii Stiepana III. otca nastupi. Buduć da je u ljubavi i skladu živio s bratjom svojom slušajući mater, to boljari bosanski počmu nenaviditi, i nastojati, kako hi ili zava­dili, oli s dostojanstva uklonuli, zato bi usilovan biežali s bra­tjom, sestrama i materom. Stiepan s materom Elizabetom pobieže u Dubrovnik, bratja Miroslav i Vladislav u Hervatsku a sestra Danica u Rim , gdie berzo groznica na nju napane i umori ju; u Rimu bude pokopana u cerkvi kod Minerve, s nadgrobnim nadpisom „Hic Jacet Diana Illyrica" t. j. ovdie leži Danica ilirska." Stiepan i bratja mu po nastojanju Dubrovčanah pomiri se s Bošnjacima, te vrativši se natrag u otačbinu i Bosnom mudro počne vladati. Sagradi sebi dvor niže Bobovca na sa­stanku riekah Dobre i Terstivnice, gdieno je danas Sutiska godine 1333. prodade Dubrovčanima poluotok Rat za 500 yperperah t. j. 180 dukatah, da mu platjaju na godinu. Iz knjige Benedikta pape XII. na župane hervatske : Nelipića, žu­pana kninskog, Budislava Bernarda i Pavla kerbavske, Dujma i Bartula senjske , Mladina mladjeg i Jurja župane kliske pi­sane godine 1337. vidi se da je bio zanemario l'ranciskana Fabiana, i uztegnuo mu svoju pomoć te nije mogao napriedovati u iztrebljenju Bogomilah, i zato papa ovim županima rečenog Fabiana preporučuje35). Godine pako 1340. bivši u Ugarskoj franciskanski general Gerardo, po nagovoru kralja Karla dodje u Bosnu, njemu ban na susriet izadje, čuvši njegovo ponukovanje obrati se na vieru katoličku36); dozovne mnoge franciškane, kojim samostane pogradi i dobrima nadari. Orbini piše, da je ovi ban na katoličansku vieru bio obratjen od kanonika dubrovačkog Bobalića, koi je banov veliki tajnik bio.

35)Vidi koti Farlalia t. 4. pag. 59.


Stiepan imadiaše veliko priateljstvo s ugarskim kraljom Karlom i njegovim sinom Ljudevitom, komu triput s vojskom došao je u pomoć, perviput godine 1345. kad je Zadar obsiednuo; drugiput kad je na Hervate. a tretjiput kad je na Erdelju na Tatare Ljudevit išao. Ban ovi irnao je boj sa serbskim carom Dašanom godine 1350. Baveći se Dušan s voj­skom u Romanii, Bošnjaci opliene i porobe njegove susiedne zemlje, zato on vrativši se s boja gerčkog naumi Bošnjacima vratiti žao za sramotu, te spomenute godine s 50,000 vojnikah naserne na Bosnu i mnoga sela popali. Dušan izko je za naknadu učinjene sebi štete, Humsku, i banovu kćer pervorodjenu Elizabetu za svog sina Uroša. Ban ni na jedno nije htieo pristati, već se s vojskom ukloni u miesta berdovita, šumom putove zasieče, da mu sa svom silom nikako nahuditi nemogaše. Elizabeta bila je u gradu Bobovcu, ovoga Stiepan obsiedne, al zaludu; najposlie Dubrovčani i Mlečani sklone bana i cara te se pomire. Dušan bude zadovoljan s niekoliko susiednih miestah, što je zaderžao i svojim velikašima, Lazaru Grebljanoviću i Uglješi Mernjaviću podielio, i s naslovom kralj Bosne. Godine 1356. umervši Dušan i ovo serbsko gospod­stvo u Bosni prestane. — Ban Stiepan neimadiaše diece mužke, već samo dvie kćeri Elizabetu prie spomenutu udatu za Ljudevita kralja ugarskoga i Dragu, koja kod sestre u dvoru kraljevskom biaše. Svojoj kćeri na pir u Ugarsku pošavši umre godine 1357. i bi ukopan u Mileševu (Miloševac), u crkvi sv. Ni­kole samostana franciškanskog, kog biaše isti Stiepan na rieci Bosni sagradio37).

36) Raynaldus i Vadingus kod  istog na  istom mjestu. 37) Orbini, Du Cange, Karlati, Pejačević i drugi.

XIX.   TVERTKO  II. 

1357—1376—19.

                       Rodjen 1335. umro 1391. živio 56 god.

Sinovac Stiepanov, a sin Vladisavljev38) po smerti strica nastupi na banstvo godine 1357. od 22. godine dobi svoje. Tvertko upravljaše sva po svietu matere svoje Jeline, koja biaše žena pametna i razborita. Niekoji bosanski boljari nemogoše gledat da im žena i ludo momče zapovieda. Ovim biaše glava Pavo Kulišić ban od Usore, vojsku digne i banom se od sve Bosne učini. Tvertko berzo skupivši vojsku Kulišića nadbie, živa ga uhvati i u tamnicu baci, gdie je smionstvo svoje smertju platio. Ljudevit kralj ugarski na izlik hotiući se radovati što je nepriatelja predobio, pozove ga sebi u Ugarsku. Ban nikakvom se zlu nenadajući ode; od kralja bude priazno dočekan i ugostjen; Ljudevit se radovaše istina al ne što je ban predobio nezadovoljnike, već šio je njega u svoje miče uhvatio, jer kad ban podje kući, kralj ga zastavi, i nehtiedne ga prie pustit, dok mu Humsku nepokloni, govo­raše bo Ljudevit, da po pravu spada na njega kao perćia - dos — njegove   žene  Elizabete, banove stričevke.    Na miesto Humske kralj mu dade Neretvu, Imocki i Novi. Malo kasnio ban opet ode u Ugarsku, i miesto sebe postavi za upravitelja svoju mater Jelinu. Boljari nemogući podnieti, da im žena upravlja Bosnom, dignu oružje. Bune ove početnici biahu: Dabiša sin naravni Miroslava strica banova, gospodar neret­vanski; njegovi sinovi: Vladislav, Purčia i Vuk, koji oko Drine, Bosne i Usore posjedovanja imadiahu, zatim Senko Mladinov sin, gospodar zemlje medju Konjicom, Nevesinjom i morem. Ovi protieraju banovu mater, te banom učine Stiepana Vukića, brata Tvertkova. Čuvši ovo on, uteče se k priateljima, koji mu dadu pomoć, s kojom on na nepriatelje naserne i njih razbije, nieke pohvata, a nieki se razbiegnu.

38) Vidi povelju   njegovu   od   godine   1387,   u   serijskim   spomenicima str. 97. broj 77.


Vladislavu oči izvadi. Vuku u tamnicu baci, a Purćia u Ugarsku uteče; Dabiši dobra oduzme, a brat mu u Ugarsku k Ljudevitu kralju uteče39) moleći ga da mu bude u pomoći; što on težko dočeka tu prinudu, te vojsku godine 1359. pošalje na bana pod načelničstvom Nikole Kontha palatina i Nikole Primasa ostrogonskog. Boj se zametne pod Srebrenikom, gdie Ugri budu junački potuče i razbijeni. Turocius Cap. 18. pag. 190. Još se je deržao Senko i na njega ban naserne i zemlje mu otme. On prebiegne u Dubrovnik,, zato Tvertko oružje digne i protiva Dubrovčanima. Senko videći ova, a bojeći se da porad njega Dubrovčani na Belaj neudare, prebiegne k Altomanu užičkome županu. Tvertko došavši u Dubrovnik, dubrovačka gospoda vlasteli prime ga ne kao nepriatelja već kao priatelja gdie ga sa svom svetčanostju ugoste godine 1367. a on im svojim pismom potverdi ugovore i priateljstvo, koje su imali s nje­govim stricom Stiepanom banom40). Na molbu Dubrovčanah skloni se Tvertko te se pomiri sa Senkom godine 1368. i po­kloni mu niekoliko zemlje oko Nevesinja. Znadući Tvertko, koliko mu zla učini Altoman župan užički, primivši pod svoju obranu njegovog nepriatelja Senka Mladinovića, gledaše zgodu, kako bi mu se osvetio. Ta mu zgoda dodje godine 1368. kad ga pozva na pomoć protiva Altomau, knez serbski Lazar, koga predobivši, posiedovanja njegova sebi uze. Kasnie pako godine 1374. Trebinje, Draćevicu i Konavlje od Baoše zetskog župana otme. Kad kralj serbski Vukašin pogine, to Tvertko prenese gospodstvo svoje i u rašku zemlju, te bano­vinu svoju razširi k iztoku i podnevu41).

 

39) Odavle pisao je o papi, da mu dopusti u Rim doći , tuži se na brata svoga Tvertka, kako ga progoni zarad viere katoličanske, lišivši ga svinli baštinah. Papa Urban V. odgovara godine 1369. tietši ga da dragovoljno podnese nepravde sebi od brata učinjene ; dopušta mu da može doći u Rim, i preporučuje ga obrani Ljude­vita kralju ugarskog. Vidi papinu knjigu kod Karlatia t. 4. pag. 62.Na papinu molbu Ljudevit ga je prepornčivo bratu i molio za nje­ga, al mu se Tvertko nesmilova odmah , već mnogo kasnie Kad je kraljem postao, i to na molbu svoje matere.

40) Vidi serbski spomenici str. 72. pisana u Dubrovniku povelja 1. junia 1367. — Imadu još dvie povelje ovog bana na Dubrovčane : perve je str.'73. br. 59. „pisano u našemu gradu Bobovcu sedmi dan mieseca febr..'' neizviestno koje godine; druga je : str. 80. br. 65. kojom oslobodjuje Dubrovčane od platjanja carine, pisana pod Bobovcom 1375. 9. feb.

 

41) Orbini, Du Cange, Pejčinović i drugi

 

....................................................

 

Iz knjige „Poviestnica Bosne“ Ivan Franjo Jukić, Str.84 - 105

(U Bosni, 10 travnja 1850.)

 


 

::: NEKE STVARI I OSTALO

Velikogabaritni Smith Weson kao u Dirty Harrya; dosezao je do koljena. Pitao sam ga, može li se nekako u Bosnu? >>>više

::: ČITAONA

::: NA BANDERI

Kuća za odmor Tel. 00385 98 195 92 46
Kuća za odmor Tel. 00385 98 195 92 46

... Ne pozivam se ni na kakvo pokajanje, ali ura ispaštanja putem istine će doći, mora doći. Kao pjesnik, koji je upozo­rio svoju draganu: „Jedne večeri, kada ostarite, uz svijeću ... " Ura istine i kazne će doći. Sve će biti golo, sve će biti jasno, ali kasno.

 

Tin Ujević