Dobrotvori

Jednom smo ja i ekipa uzeli produženi veliki odmor, i otišli u grad na kolače u našu omiljenu slastičarnicu, odmah iza pošte. Usput smo se dogovorili ko će šta naručiti, jerbo da možemo razmjenjivati. Od pomisli na Ahmetove baklave curila nam je slina iz usta. A da sve što je lijepo kratko traje uvjerili smo se ubrzo. Slastičarnica je bila zatvorena a na vratima na malom pokislom papiriću, razmrljano, pisalo je: „DRAGA MUŠTERIJA MENE ME NEMA I BRAT“ U potpisu je pisalo: „Ahmet + Bajruši“. Bajruši je imao kiosk za kokice i sjemenke pored slastičarnice. Isto zatvoreno ali na vratima na unutarnjoj strani stoji na kartonu za obuću napisano: "DOLAZIM ODMA“. Blejili smo otvorenih i slinavih usta jedan u drugog sve dok  preko puta nismo začuli, debelu tetu Bertu, prodavačicu iz novinskog kioska: „Otišli su na Kosovo, imaju svadbu; ženi im se sestrić, i neće doći sedam dana, valjda taki običaj, šta ja znam.“ Kroz otvor novinskog kioska vidjeli smo samo njene velike sise a okolo Komandant Mark, Tex Willer, Alan Ford, Zagor, Drava bez filtera i drugi naši omiljeni junaci i istinski frendovi. Onda je Kićo Mali rekao: „I šta sad; Oćemo na sat domaćinstva ili na stadijon lopte ili u debelu ladovinu?“ Razlika između ova dva (tri) pojma je drastična na kvadrat. Slažete se? Donijeli smo odluku da domaćinstvo i nije nekakav predmet, a i da jest to je više za žene, i otišli malo baciti loptu. Poslije toga petom brzinom, trčećim u školu na sat hrvackog. Ludilo od tišine ili zatišje pred buru, kak oš! Učiteljica Ivka je odlučnim korakom ušla u razred i odma priko naočala tražila; pogodite koga? Čim je njoj rumenilo na faci odma znademo koliko je sati. Moj drug Božo ju je preduhitrio. Ustao u roku keks i rekao: „Štovana učiteljice Ivke, ja Božo, moram u ime dobrotvorne ekipe...“ Uča je tresnila dnevnikom od stol i rekla: „Stani, stani, Božidare polako..., a koje to ekipe?“ Božo je rekao:“Dobrotvorne.“ Ivku je uvatilo tupilo od nekuženja; stavila je lijevu ruku na rumeno čelo plus desnom, kao dirigent, pokazala Boži da izađe naprijed pred ploču tojest pred nas tojest pred razred. Božo je samo rekao: „Okej.“ Onako smušen pred pločom izgledao je kao kišna godina. Onda se učiteljica Ivka, još uvijek s rukom na čelu, okrenula prema nama i rekla: „Zamoljavam i ostale dobrotvore da dođu ispred!“ Cijela ekipa i ja smo se dogegali do našega druga Bože i stali u satvu pozdrav domovini. Moj drug Ferdo je stajao do mene i šapnuo mi: „Uuuu, zajebana situacija kume moj.“  Ona guska iz prve klupe Anica, gledala nas je poluotvorenih očiju, mućo koljački i uz to je klimala  glavušom na svaku Ivkinu riječ. Uča se podbočila, i cupkajući lijevom nogom rekla: „Moliću fino, prije nego vam zalijepim kečeve, da mi presjednik vaše organizacije objasni izostanak sa sata domaćinstva?“ Ja sam dignijo dva prsta i rekao: „Gospođo učiteljice nisam presjednik al mogu li objasniti ovaj mali nesporazum?“ Uča je frižider hladno rekla: „Pjevaj Koko kolovođo, da te čujem!“ Na te riječi srce mi je spalo u pete a po čelu me probio hladan znoj. Skupio sam ono malo muškosti što imam u sebi i krenijo. Onda sam rekao: „Na velikom odmoru smo se dogovorili brzo otići po sladoled  a potom na sat, nama od svega više voljenog, domaćinstva.“ Tu sam zastao uzeti zraka i da se ne srušim kao djeda Stipe odkos; a uča je i dalje cupkala i gledala me, sa desnom podignutom obrvom, priko naočala. Uzevši friškog lufta rekao sam: „Samo što smo krenuli iz dućana na trotoaru, iza žbunića, ležala je nepomična gospođa Filipovićka. „Ivka je prestala cupkati nogom i sa zbunjozom u faci gledala me. Onda je rekla: „Kako to misliš nepomična?“ Ja sam rekao: „Tako nepomična kao totalni mrtvac.“ Uča je uzdahnula i poklopivši usta rukama rekla: „Marija Magdalena, ujme..., moja susjeda Filipovićka...“ A, ja sam okuražen učinkom, tojest Ivkinim omekšavanjem, rekao: „Valjda joj puklo srce od šoka, il tako nešto.“ Uča je blejila ume kao u duha svetoga.  Onda sam rekao: „Odma smo poduzeli mjere i Filipovićku strpali u Pepin taksi. Pepu smo turbo izvukli iz birtije i pravac Dom zdravlja.“ Nisam ni završio rečenicu a učiteljica je uvatila bris do zbornice. Sigurno do telefona. U učijoni autobus tišina.

........................

Prošla je vječnost kada se učiteljica pojavila na vratima učijone. Hoda normalitis, faca normalitis, samo ispod pazuva ima dvije fleke od znoja. Moj znoj sa čela pretvorio se u curku. Došla je kod mene i pomilkila me po glavušici. Majkemi mislio sam srušiću se ko didanova topola u vrbaku. Onda je uča rekla: „Zvala sam Dom zdravlja i rekli su da uopće nije ništa opasno za Filipovićku, a naš Koko napravio sprovod. Samo je još falio župnik." Pohvalila nas i poslala na mjesto a ja sam u prolazu šapnuo Anici da je tuka. Kada je škola svršila ekipa je skočila na mene u čudilu; kako mi je to upalilo.? Onda sam ja rekao: „Jel Dom zdravlja kod stadijona?“ Rulja odgovara: „Jest.“ Ja dalje referiram: „Jeste vidli kad taksista Pepo dovezo Filipovićku u Dom?“ Rulja odgovara: „Nismo.“ A ja velim: „E ja fakat jesam.“ Ekipa je otvorenih usta gledala u mene, a Kićo Veliki (za glavu veći od Kiće Malog), je rekao: „E Koko jesi fakin, i nije mi jasno kako si na polugodištu okinijo iz tri predmeta.“

 

Pribilježio: Koko od Posavine