KORONA, KORONA E PA ŠTA JE AKO JE KORONA NIJE LAV NE BOJI SE KO JE ZDRAV

Piše: Koko od Posavine

 

Mi obitelj smo sjeli doma za stol hoćemo ručat. Sa nama je bio i moj djed Stipo. Tata je jedini od nas imao ma­sku priko usta. Djed i ja smo, gledalući ga, kolutačili sa očima. Mama je stavila na stol lonac sa grahom. Onda je ona sa kutlom vadila grah u tanjire. Tata je piljio u tanjir. Onda je on kroz masku rekao: "Kako ću sad jest grah, gloga mu?" Djed je rekao: "Teško!" Ja sam rekao: "Teško!" On­da je tata mami rekao: "A da ti meni, mačak, smiksaš ovi gra, pa da ga ja popijem na slamku, a?" Mama je rekla: "Nou frks, lave, smiksaću ti ga! Samo ne znam kako će ti kobasica proć kroz slamku!" Djed je rekao: "Teško!" Ja sam rekao: "Teško!" Onda je on skinijo masku niz bradu. Ma­ma je smjehuckala se prema njemu i rekla je: "A ne znam jel ti to malo preveliki rizik, lave! Ručat bez maske preko usta! Fakat moš dobit Koronu i zaginit u teškim mukama!" Tata je rekao: "Ko ga jebe šta je rizik! Između života i kobasice biram ovo drugo.“

Onda smo mi obitelj navalili po grahu. Mama je mumala i rekla je: "A jadni oni Brezonići, čovječe, oboje su zalegli od Korone!" Tata je rekao: "A baš! Čuo sam da im je fibra priko četrdeset!" Mama je rekla: "Sad bi im baš trebala pomoć, jadnicima! Nemaju oni nikog da im donese hranu i te stvari!" Tata je rekao: "Ma je, najvažni­je je da su ljudi solidarni i humanistični kad je nekom te­ško! Onda se sve lakše izgura!" Mama je rekla: "Slažem se! Sreća da smo u ovom kvartu svi humanistični!" Samo onda je neko pozvonijo na vrata. Mama je odgi-bala u hodnikić i provirila je kroz špijunku. Ispred vrata je bila ona Brezonićka s maskom. Mama je od šoka objesila usta. Onda je dojurila knama i šapnila je: "Nemoš vjerovat, čovječe! Eno nam Breznićka ispred vrata!" Tata je u roku munja stavijo masku priko usta i šapnijo je: "Nemoj se slučajno zajebat da joj otvoriš!" Mama je šapnila: "Pa šta da radim?" Tata je šapnijo: "Zaglumi da nas nema doma!" Brezonićka je zvonila na vrata i viknila je: "Šta je, jel to ni vas nema doma?! Ovo su peta vrata di zvonim! Nikog u kvartu nema doma! Svi ste na slu­žbenom putu, je li?!" Mama je ćiribimbila kroz špijunku i zaglumila je da je nema. Onda je Brezonička zalupala šakom po vratima i dreknila je: "Alo, ljudi! Treba mi samo po posudice soli za u juhu! Ne mogu vjerovat da nigdje nikog nema doma!" Mama je rumenkila se po obrazima i držala je začepljenu labrnju. Brezonićka je lupala po vratima i vikala je: "Alo, ljudi, pa kakve ste vi to beštije?! Jel vi imate mrvu humanističnosti?! Ne mogu vjerovat da mi u cijelom kvartu nema ko dat po posudice soli!" Onda je mama dreknila: "Pa šta ne ideš u dućan kupit sol, nego gnjaviš ljude kad ih nema doma?!" Brezonićka je viknila: "Kako ću u dućan kad imam fibru! Priko četrdeset mi je!" Mama je viknila: "A kako moš sa fibrom meni zvonit na vrata!" Breznićka je dreknila: "Pa samo mi malo soli daj, ženska glavo! Neš od toga umrt!" Mama je viknila: "Ne znam ja, imam dvoje male djece!" Brezonićka je viknila: "Pa ja ću povrait, majkemi mile! U ovom kvartu žive sve sami zločinci!" Onda je moja mama nagnila se prema vratima i rekla je: "Slušaj me, Brezonićka! Aj ti lijepo sad doma, a ja ću ti ostavit poudicu soli na stepeništu od kuće, pa je ti poslije skupi!" Brezonićka je skiknula: "Molim?! Ostavićeš mi posudicu na stepeništu kao pasu?! Pa kako moš bit tako bolesna, jebote irud?!" Mama je njoj viknila: "Nisam ja bolesnica, nego si ti! Pogledaj se kako izgledaš!" Brezonićka je viknila: "Pa imaš li ti išta ljuskosti, kravetino jedna?! Povratiću na takvu humanističnost, majkemi mile!" Mama je viknila: "Pa povrati, kozo! Samo mi odjebi ispred vrata!"

Brezonićka je počešala se po faci pred vratima. Onda je ona rekla: "A ne, ne! Ne­ću ja povratit... Nego ću ti se iskašljat po vratima da ti ispljucam sve žive viruse! Vidi ovo: Khhhhaaaa... khhhhaaaa... A?! Šta kažeš?! Khhhhaaaa... khhhhaaaa... khhhhaaaa..." Brezonićka je kao u ludilu kašljala po našim vratima. Mama je urliknila: "Šta to radiš, monstrumice jedna monstrumska?!" Brezonićka je viknila: "Bombardujem te sa virusima, eto šta radim! Khhhhaaaa... khhhhaaaa... khhhhaaaa..." Mama je skriknila: "O jebaoti pas sve živo i neživo! Pa ti si za u ludaru!" Brezonićka je drečala: "Izbombardiraću te sa trista miljona virusa! Neš moć u paklu izać iz kuće! Khhhhaaaa... khhhhaaaa... A saće mi doć muž pa će i on da kašlje!"

Onaj Brezonić je već bijo u zgradi. Njemu je Brezonićka rekla: "Prvo onim Kovačevićima, oni mi idu najviše nakurac!" Brezonić je nacalijo se Kovačevićima ispred vrata i viknijo je: "Alo ekipa! Evo vam jedna porcija virusa! Khhhhaa­aa... khhhhaaaa... khhhhaaaa..." Brezonić je kašljao fol gas po Kovačevića vratima. Iznutra je Kovačević arlauknijo: "Pa jesi li ti normalan, luđače jedan luđački!?" Brezonić je vik­nijo: "Oooo, doma smo, znači!? Nismo na službenom putu, a?! Khhhhaaaa... khhhhaaaa... khhhhaaaa..." On­da je Brezonićka Bezoniću rekla: "Aj sad Bezmalinovićima, oni su isto štakori!" Brezonić je turbo dizel kašljao po Bezmalinovićinim vratima i vikao je: "Khhhhaaaa... khhhhaaaa... Evo friških virusa, ruljo! Neće vas dvjesta vakcina spasit!" Bezmalinović je iznutra urliknijo: "Pa vi ste dva ratni zločimci, jebote led! Ovo je živi genocid!"

Sada Brezonićka je već kašljala u vrata od onih Domat-zeta: "Khhhhaaaa... khhhhaaaa... Genocid, genocid, nego šta!" Brezonić je kašljao po vratima od Plazibata i vikao je: "Evo toplih virusa! Kućna dostava! Khhhhaaaa... khhhhaaaa..." Rulja su od strave i šoka drečali i lupali po vratima iznutra. Onaj Domazet je viknijo: "A znaš šta, Brezoniću, a oči ću ti iskopat kad izađem! Žigericu ću ti izvadit!" Brezonić je njemu viknijo: "Ma ko ti jebe mater! Aj izađi vanka ako si baja! Da te pljunem sa viru­som direkt u čelo!" E ali niko od susjeda nije izlazijo na stepenište. Rulja su samo vikali iza vrata: "Ovo je zločin! Upomoć! Zvaćemo panduriju! Ovo je živi zločim!" Onaj Plazibat je dreknijo: "Vas dvoje triba objesit! Ubijate nevi­ne ljude! Isti ste Hitler i Eva Braun!" Samo Brezonići su na­stavili sa turbo kašljaonom od vrata do vrata. Brezonić je urlikao: "Jebemvas sve skupa u humanistiku! Ova će zgrada završit u dnevniku! Khhhhaaaa... khhhhaaaa..."

Za nekih po ure smo mi obitelj sjedili u kuhinji za stolom. Svi smo šutili. Između nas je bio lonac sa ohlađenim grahom. Lonacje isto šutio. Onda je moja mama rekla: "Koji horor, jebote! Ja još ne mogu doć sebi!" Tata je rekao: "Ma­nijaci su naštrcali tri miljarde virusa po vratima! Nema šanse da se iko usudi izać i da ostane zdrav!" Mama je re­kla: "Ali moraćemo jednom izać! Nemamo doma zaliha hrane ni za dva dana!" Tata je uzdahnijo i rekao je: "A u mačku piterinu, svi ćemo se razbolit!" Ja sam pitao: "Baš svi? Možda neko ipak ostane zdrav?" Tata je rekao: "Po mojoj procjeni, biće nas devedes posto bolesnih! Plus-minus!" Djed je uzdahnijo, pogledao tatu, pa mene, pa opet tatu i rekao je: "Zete, zajebite vi tu vašu kritičku skupinu!"


Ožujak 2020