Zašto je voditeljica u trenerci skroz drukčija


opet me je probudiopoštar. Ne znam ni kad sam uspio zaspati, ni jesam li uopšte išta spavao, jer mi se čini da sam cijelu noć gledao slike Radovana i Ranke i mene i Ace i sve mi se vrtilo u glavi da uopšte ne znam jesam li sanjao ili sam samo razmišljao. I onda odjednom zazvoni domofon.

»Pošta je, za potpisat.«

Jebala ga pošta i gdje je mene našo zajebavat s njom. Nek ti se mama potpiše. Bio sam još tako utalizan od spavanja da sam jedva vrata otključao i dovukao se do lifta. Stvarno ne znam gdje je mene danas našao s tom poštom. Zašto nisam ostao ležati u krevetu, pa bi model obavještenje bacio u sandučić i gotovo. Ionako će biti opet neki lavori s banke za Radovana.

U liftu sam se pogledao u ogledalo i shvatio da sam majicu okrenuo naopako, i da sam na noge obukao dvije različite šlape. Jednu svoju i jednu Radovanovu. Još se nisam ni umio, smrdim, slijepljen. Uglavnom nikakav. Onda u lift ude voditeljica. Pa, nemoj me zajebavat. Pa đesad kad sam najveći klošar. I vjerovatno mi se još s lica čitaju suze od sinoć. Samo, kad sam htio spustiti pogled od stida vidim da je ona još futavija od mene. U nekoj razvučenoj čefurskoj trenerci, bez šminke, pospana, u razvaljenim cipelama i nekoj triput većoj majici. I onda se gledamo i počnemo se smijati jedno drugom. Tako izi.

»A jel i tebe poštar nadigo?«

Ona mene pita. Ne možeš vjerovati. I smije mi se još. Sad fakat ne znam jesam li se probudio ili još uvijek sanjam. Klimam nešto i smijem se i nije mi neprijatno i ne gledam u pod i još sam skoro i hrabar i sve. I već razmišljam da ako poštar bude normalno dijelio tu poštu i ne bude nešto palamudio da ćemo se i nazad skupa voziti liftom.

Dolje oko poštara pravo puno raje, neke dohodnine se valjaju, tako nešto. I brzo ide. Potpišeš, uzmeš i ideš.

»Prinčič.«

Ona potpiše, uzme svoju kuverticu i ode prema liftu. Ja postajem nervozan. Šta ako ode bez mene? Gledam poštara. Hajde sad, model. Iskazi se da je stignem pa da skupa idemo do gore i da me još nešto pita, da iskopam još kakvu rečenicu. »Đordić.«

I nešta kopa model, fol traži i najrade bi mu jebo mater. A voditeljica je već pred liftom. Ajde požuri, matere ti mile, molim te ko boga. Ali on lagano sportski.

»Đordić?«

»Da.«

»Radovan?«

»Ne. Marko. Sin njegov.«

»Mora lično preuzet.«

E, jebiga sad. Model, jarane, sve si zajebo. Jel ne znaš da bez pošte ne mogu nazad. Voditeljica je još uvijek pred liftom, i sad ja moram pričekati da unutra ide sama. Jer šta ako me pita šta mi je donio poštar? Da joj kažem da je bilo nešto za taticu? Nema šanse. Piši kući propalo. Nek ide sve ne znam gdje. Jer bi inače nešto smutio da je stiglo nešto za mene od policije, ili od ministarstva za odbranu, sve živo. Sad stojim tamo kod sandučića i gledam je kako čeka lift. A njega nema pa nema. Da sam dobio poštu, odmah bih došao i ona bi mi spizdila.


Ovako u trenerci je skroz drukčija. Kul je. Još uvijek je jaka s tom dugom crnom kosom i to. Samo ovako pospana i nenašminkana je normalnija, mislim, prirodnija. Još bi i takav papak kakav sam ja mogao s njom razgovarati. Ne bi mi bilo neprijatno pred njom. Ne bih trebao gledat u pod. Mogao bih je gledati u oči, a ne u dupe. Kad bi bila uvijek u trenerci, još bih i imao nekih šansi.

Lift je došao, a ona ušla unutra. Nije me pogledala, nije me sačekala. Tako blizu uspjeha sam bio. Kakav zajeb. Opet je Radovan zajebo. Koji kurac mora tu poštu lično preuzimati. Ko je to izmislio? Gdje je fazon? Pa ja sam mu sin. Jedini. Jel nije to dovoljno. Kad me za dvadeset godina budu pitali zašto se nisam ženio, reći ću zato što moraš lično preuzeti poštu. Ode voditeljica i ja gledam sijalice iznad vrata lifta i vidim da se zaustavio na osmom spratu. Baš je vidim kako izlazi iz lifta. Čujem kako me pozdravlja svojim seksi glasom. Kakav zajeb!

 

 

Vrelo: "Čefuri napolje!", str. 111-113

Goran Vojnović

 


Kolovoz 2014.