»Mi smo sretni što dočekujemo svoga cara«, rekao je narodu. A prevodiocu: »Sad to prevedi!«

Did me poučavao svemu što je sam znao, tesanju, bušenju i pi­ljenju drva, pa me poučavao i erotskom životu, na način kako ga je on vidio, u šaljivim i lascivnim pjesmama, u dosjetkama i alu­zijama. Kad bi ga majka čula čemu me uči, rekla bi mu: »Ćako, ne uči ga tim šporkarijama!« »Što smeta, sada ili kasnije, ovo će ionako znati.« »E, vidi je«, rekao bi moj djed, kad bi susreo kakvu mladu, za­mamnu seosku snašu, »ta bi na trn skočila!«

»Zašto na trn?« pitao sam dida. Nije mi bilo više od osam godi­na i nisam znao zašto bi žena, ma koliko bila bijesna, skakala na trn i namjerno se bola.

»E, zašto?! A šta ja znam zašto«, odgovarao bi did s pola volje. »Kad ti kažem da bi skočila.«

Potom bi se, budući je znao da je otišao predaleko i da mi je ostao dužan odgovor, promijenio od zločesta starca, koji grdi lije­pe žene a dječake ostavlja bez odgovora, u strpljiva učitelja. Uči­telja o pristojnom načinu ljubavnog života.

»Sinko«, rekao bi, »ne valja imati posla s tuđim ženama. Za­pamti to!«

»Zašto ne valja?« pitao sam ga i to, kao što sam ga za bezbroj stvari pitao.

»Ne valja, kad ti kažem. Zašto? Pa, jedan tren radosti, sto dana žalosti.«

Kad sam odrastao, kad sam dozorio i sve saznao, odgovorio sam sam na upit, upućen didu, da u ljubavnoj ljušturi postoje dvije sjemenke: užitak, onaj »tren radosti« moga dida, i odgo­vornost, onih didovih »sto dana žalosti«. Otkako sam to sam se­bi odgovorio, gledam i vidim da ljudi iz ljubavne ljušture rado uzimaju »tren radosti«, a nerado odgovornost prema partneru u ljubavi i prema plodu ljubavi. To što ljudi sve ranije stupaju u ljubavne veze, a sve se kasnije žene, možda će se moći i pre­broditi, ali to što ljudi žele ljubovati do ludila, a ne žele rađati djecu, civilizaciju će naših dana, kao i prethodne, kad je njima ovladao takav svjetonazor, skupo stajati. Radi se o onim civili­zacijama koje su hedonizam, u kojem i ljubav bitno sudjeluje, pretvorile u svoj cilj.

Moj bi se did začudio kad bi vidio kako današnji ljudi »tren ra­dosti« vješto luče od »dana žalosti«, pretvarajući svoju ljubav u namjejno izjalovljenu žalost, to jest u prolaznost, prolazniju nego je ljubav ikad bila.

 

***

 

U Mostaru je neki uglednik držao pozdravni govor austrijskom caru Franji Josipu kad je putovao onim krajevima i svratio u her­cegovačku prijestolnicu. Pozdravio ga je ovako:

»Mi smo sretni što dočekujemo svoga cara«, rekao je narodu. A prevodiocu: »Sad to prevedi!«

»Živio naš slavni i dragi car Franjo!« A prevodiocu »Prevedi i to!«